Deseti dan
Odlučila sam. Ostavljam ga. Sutra ujutru, kada se probudimo, nakon što popijemo kafu u krevetu, doručkujemo i pogledamo jutarnji program. Istuširaću se, oprati zube, napolju će biti 7 stepeni, znam jer sam pogledala vremensku prognozu i rekli su da se sutra ne očekuje minus. Poljubiću ga, reći „zovem te kasnije“ i izaći ću iz stana. Neću ga više nikada videti.
Dobre okolnosti su da nemam šta da pakujem od stvari, jer svoje stvari nikada nisam ni donela u njegov stan. Kao da sam znala da ću jednog dana da se okrenem i odem, pa će mi pakovanje stvari samo predstavljati problem, jer bi razotkrilo moje namere, što nikako ne želim. Ne želim da zna. To bi pokrenulo bezbroj pitanja: „Zašto me ostavljaš?“, „Šta sam pogrešno uradio?“, „Zar nisam bio dovoljno dobar prema tebi?“, „Zar te nisam dovoljno voleo?“ „Mislio sam da si srećna samnom. Zar nisi?“, „Da li si prestala da me voliš?“
Ne znam. Ne znam da li sam prestala da te volim. Ali nešto se desilo.
Ne želim da razgovaram o tome sa njim, jer ukoliko bih mu rekla da me nakon sutrašnjeg jutarnjeg programa više nikada neće videti, onda više nema povratka, kada je to izrečeno. Ovako, čini mi se, ostavljam sebi prostora da se ipak predomislim. Ne želim da mi kaže: „Ostani“, jer bi verovatno i ostala.
Ovo je možda naše poslednje veče, poslednja noć. Provodimo je kao i svaku prethodnu. S tom razlikom što on ne zna ono što ja znam. Ovo je čovek koga sam do pre par sati zauvek volela. A onda je došao taj trenutak. Trenutak kao i svaki drugi, samo bitniji. Trenutak kad shvatiš da nekoga više ne voliš.
On leži pored mene, gleda film na TV-u i puši. Da li zna? Mislim da nema pojma, rekao bi mi nešto da zna. Misli da sam samo loše raspoložena. Kako će se on osećati kad shvati šta se desilo? On mene možda nije prestao da voli, te stvari se gotovo nikad ne dešavaju istovremeno. Da li će tugovati više od mene? Čitala sam da je šest nedelja potrebno vreme da tugovanje obavi svoje psihičke funkcije.
Zamišljam svoj život bez njega u njemu i ne osećam se dobro. Znam već scenario, biću depresivna danima. Prvih nedelju dana provešću u krevetu, neću ustajati, plakaću, biću usamljena. Nakon nedelju dana počeću da razmatram ovu svoju odluku i da ubeđujem sebe da sam ipak pogrešila, da se volimo i da treba da budemo zajedno, javiću mu se i reći da treba da popričamo o svemu. Deveti dan ćemo se videti, on će biti ljut jer sam uradila šta sam uradila, ali spreman da mi oprosti nakon što se pokajem, kažem mu da ga volim i da nije slučajnost što smo baš izabrali jedno drugo. Deseti dan ćemo se probuditi, piti kafu u krevetu, doručkovati i gledati jutarnji program.
Objavljeno u magazinu Cosmopolitan u februaru 2015.
